Kako izdati knjigu u Srbiji - realan vodič za autore bez zvučnog imena

Kako knjiga od rukopisa stiže do čitalaca - i zašto put ume da bude trnovit

Mnogi od nas barem jednom u životu osete neodoljiv poriv da ispričaju priču. Nekada je to kratka beleška u bloku, nekada pesma, a nekada ideja za roman koja ne da mira mesecima, pa i godinama. Kada konačno stavite tačku na poslednju stranicu svog rukopisa, sledi pitanje koje zbunjuje i najodlučnije: šta sada? Gde poslati gotov tekst, kako ga pretvoriti u pravu knjigu i, na kraju, kako je prodati?

Stanje na srpskom izdavačkom tržištu nije nimalo ružičasto. Izdavačke kuće zatrpane su rukopisima, veliki igrači retko prihvataju nepoznate autore bez ozbiljne preporuke, a čak i kada pristanu da objave knjigu, vrlo često traže da autor sam finansira celokupno izdanje. U međuvremenu, knjižare uzimaju svoj deo kolača - i to pozamašan - pa autoru neretko ostane tek simbolična suma, ili čak mora da doplaćuje iz svog džepa.

U moru forumskih diskusija, iskustava i razmenjenih poruka izdvajaju se dve realne mogućnosti sa kojima se suočava svako ko ozbiljno razmišlja o objavljivanju: pronaći izdavača koji će stati iza dela (što je, slobodno se može reći, ravno sedmici u loto izvlačenju) ili registrovati se kao pravno lice u Agenciji za privredne registre, postati preduzetnik i osnovati sopstvenu izdavačku agenciju. Ovaj tekst nastoji da razloži oba puta, bez ulepšavanja, sa svim troškovima, procedurama i skrivenim zamkama.

Prvi izazov: Da li je rukopis spreman za svet?

Pre nego što uopšte krenete da razmišljate o izdavačima ili pečatima, vratite se rukopisu. Iskustva drugih pisaca potvrđuju jedno: rukopis koji nije prošao kroz nekoliko ruku - lektora, korektora, iskusnog čitaoca od poverenja - gotovo sigurno neće privući pažnju. Greške u kucanju, pravopisne omaške i stilske nesavršenosti deluju kao crveno svetlo svakom uredniku. Ako uzmete u obzir da velike izdavačke kuće godišnje dobiju na hiljade tekstova, postaje jasno zašto većina rukopisa bude odbačena već posle prvog pasusa.

Dobra priprema podrazumeva: lekturu (ispravku gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka), korekturu (završnu proveru pre štampe) i prelom teksta (grafičko oblikovanje stranica). Sve to košta, i što je više grešaka, to su troškovi veći. Mnogi pisci pokušavaju da uštede tako što sve rade sami, ali tek kada vide odštampan primerak, shvate koliko su grešaka prevideli. Zato je ulaganje u profesionalnu lekturu, čak i kada planirate da objavite knjigu o sopstvenom trošku, mudar korak.

Dva puta do knjige: Izdavač ili sopstvena agencija

Put broj jedan: Pronaći izdavača koji će objaviti knjigu - i ne platiti sve sam

Ovo je san svakog pisca početnika. Zamislite: pošaljete rukopis, urednik ga pročita, oduševi se i potpiše ugovor. U stvarnosti, takvi slučajevi su izuzetno retki. Veće kuće poput Lagune, Vulkana ili Derete objavljuju nekoliko stotina naslova godišnje, ali najveći deo otpada na već afirmisane autore, javne ličnosti, prevode bestselera iz inostranstva, ili dela pisaca koje preporučuju književni agenti sa kojima izdavači imaju dugogodišnju saradnju. Rukopisi koji stižu „na hladno“ retko kada dobiju priliku.

Čak i kada urednik pokaže interesovanje, vrlo brzo se otvori tema finansija. Nije tajna da neke kuće traže od autora da u potpunosti pokrije troškove štampe i pripreme. Cene variraju od 50 000 do 90 000 dinara za tiraž od 300 do 500 primeraka, u zavisnosti od broja strana, poveza i kvaliteta papira. Ponekad je u tu cenu uključena i lektura i prelom, ponekad nije - zato se obavezno raspitajte šta tačno dobijate za svoj novac. Nije redak slučaj da izdavač traži novac unapred, a zauzvrat ne obećava ni marketing ni ozbiljniju distribuciju. Pisac ostaje sa gomilom knjiga u podrumu i osećajem gorkog razočaranja.

Izdavač kojeg uspete da ubedite da objavi knjigu o svom trošku obično će vam ponuditi ugovor u kojem autorski honorar iznosi tek nekoliko procenata od prodajne cene. Kada se od te cene oduzme marža knjižare od 50%, a potom i troškovi distribucije i izdavačeva zarada, autoru često ostane svega pedeset do sto dinara po prodatom primerku. Dešava se i da autor uopšte nema uvid u to koliko je primeraka zaista prodato, pa honorar zavisi isključivo od izdavačeve dobre volje. Drugim rečima, i kada se knjiga nađe na policama, retko ko od toga pristojno zaradi.

Put broj dva: Osnovati izdavačku agenciju - preduzetnik umesto anonimnog autora

Sve više pisaca odlučuje da sami postanu izdavači. To znači da se registruju kao preduzetnici u Agenciji za privredne registre i otvore sopstvenu izdavačku agenciju. Ovaj potez donosi pravni status koji omogućava da knjiga uđe u sistem knjižara i distributera - bez posrednika koji će vam uzeti lavovski deo.

Procedura nije preterano komplikovana, ali zahteva vreme i novac. Prvo, u APR-u (Brankova 25, Beograd, ili preko portala eUprave u drugim gradovima) podnosi se prijava za registraciju preduzetnika. Na šalteru dobijate dve uplatnice: jednu u iznosu od 1 200 dinara na ime naknade za registraciju, i drugu od 120 dinara za štampanje registracione prijave. Nakon što rešenje o registraciji postane pravosnažno, sledi odlazak u Poresku upravu. Tamo birate način oporezivanja - najčešće paušalno, ili sistem PDV-a ukoliko planirate ozbiljniji obim posla. Nije obavezno imati zaseban poslovni prostor - može se prijaviti i stambeni objekat, soba, čak i pomoćna prostorija. Izrada pečata je dodatni trošak, obično nekoliko hiljada dinara.

Ukupni početni troškovi za osnivanje agencije retko prelaze 5 000 dinara, ali pravi izdatak dolazi kasnije: jednom kada se registrujete, država vas vidi kao aktivnog preduzetnika. To znači da svakog meseca do 15. u mesecu morate platiti poreze i doprinose, bez obzira da li ste prodali ijednu knjigu ili ne. Minimalni mesečni izdaci kreću se od oko 25 000 dinara pa naviše, u zavisnosti od toga da li ste već negde zaposleni ili na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Zakon ne prašta kašnjenje, pa je ovaj put preporučljiv tek onima koji imaju stabilne izvore prihoda i koji ozbiljno nameravaju da izdaju više od jedne knjige.

Kada preduzetnički status stupi na snagu, potrebno je angažovati knjigovođu, nabaviti pečat, uplatnice, prijemnice i sav administrativni materijal koji prati legalno poslovanje. Bez toga nećete moći da izdate otpremnicu knjižari, niti da ravnopravno učestvujete u distributivnim lancima. Upravo na ovom mestu mnogi autori zastanu - jer shvate koliko se posla krije iza romantične slike o pisanju po kafićima.

Knjižara 50% - kako se novac deli i zašto autor mora da doplati

Bez obzira da li knjiga izlazi pod okriljem velike kuće ili sopstvenog izdavaštva, knjižare su deo jednačine koji ne možete zaobići. One funkcionišu po komisionom sistemu i uzimaju od 30% do čak 50% od maloprodajne cene. Dakle, ako knjiga košta 800 dinara, knjižara može uzeti 400 dinara. Od preostalih 400, izdavač pokriva troškove štampe i svoju zaradu, a autoru sleduje ono što pretekne. Računica je neumoljiva: da bi autor zaradio makar 100 dinara po primerku, knjiga bi morala da se proda u ogromnom tiražu, ili da joj je cena zaista visoka - a kupci su sve osetljiviji na visoke cene knjiga nepoznatih autora.

Zbog toga mnogi pisci svedoče o situaciji u kojoj ih izdavač zamoli da doplate razliku od 13% ili više kako bi se „pokrili troškovi“. Ovo nije urbana legenda već realnost domaćeg tržišta. Kad knjižara uzme svojih 50%, a izdavač namiri svoje troškove, autorovo učešće može postati negativno. Zato se sve više pisaca odlučuje da knjige prodaje van tradicionalnih kanala - preko preporuke, društvenih mreža i specijalizovanih sajtova koji objavljuju autorska izdanja.

Neki od tih sajtova omogućavaju da knjiga bude dostupna u elektronskoj formi, štampana na zahtev, ili da se naruči direktno od autora. Mana je što se doseg sužava na krug prijatelja i usku internet zajednicu, ali makar autor zadržava kontrolu nad prihodom i ne mora da doplaćuje.

Kako prodati knjigu bez velikog izdavača i debelog budžeta

Ako ste odabrali samostalni put, ili vam je izdavač dao minimalnu podršku, morate sami postati marketinški stručnjak. Iskustva pokazuju da knjiga neće prodati samu sebe. Evo nekoliko proverenih metoda:

• Društvene mreže sa planom: napravite stranicu posvećenu knjizi, redovno objavljujte odlomke, zanimljivosti o pisanju, i pozovite ljude da podele. Fejsbuk i Instagram i dalje imaju najveći domaći domet.
• Književne večeri i promocije: organizujte skromno okupljanje u biblioteci, knjižari ili kafiću. Čak i skroman događaj podiže vidljivost.
• Saradnja sa internet knjižarama: postoje servisi koji prihvataju autorska izdanja od fizičkih lica; istražite uslove i provizije.
• Lično potpisivanje i sajmovi: boravak na štandu, čak i ako ga sami platite, približava vas publici.
• Blog i gostujući tekstovi: pišite o temi iz svog romana na portalima koji okupljaju čitaoce.

Ipak, najvažniji marketinški alat je kvalitet sadržaja. Ako je knjiga iskrena i dobro napisana, čitaoci će je preporučivati dalje. Lična preporuka i dalje nosi najveću težinu.

O pisanju: blokada, inspiracija i veština pripovedanja

Pored svih administrativnih zavrzlama, ne smemo zaboraviti da sve počinje pisanjem. Gotovo svaki autor susretne se sa spisateljskom blokadom - onim trenutkom kada reči jednostavno prestanu da teku. Nekada traje satima, nekada danima. Iskusni pisci savetuju da se ne silite. Umesto grčevitog naterivanja na rečenicu-dve, napravite pauzu, pročitajte nešto iz drugog žanra, prošetajte, povedite beleške o emocijama i situacijama koje želite da opišete.

Pisanje iz srca i sa instinktom često daje najupečatljivije rezultate. Mnogi autori naglašavaju da su njihove najbolje stranice nastale spontano, bez previše planiranja, iz potrebe da podele neku unutrašnju energiju. Ne morate pročitati stotine knjiga da biste napisali svoju; ponekad je dovoljan duševni mir, posvećenost i spremnost da sačekate pravi trenutak. Prirodan, jednostavan stil koji proizlazi iz doživljenog uvek nađe put do čitalaca.

Sa druge strane, važno je poznavati tehničku stranu pisanja. Dijalozi, naracija, razvoj likova i opisi emocija - sve to traži vežbu. Mnogi pomažu tako što prvo razrade plan radnje (makar u crtama) pa tek onda urone u detalje. Drugi pišu „u dahu“ pa kasnije bruse tekst. Ne postoji jedan tačan recept, ali jedno je sigurno: svaki tekst treba odležati. Kada ga ponovo pročitate posle mesec ili dva, videćete ga sasvim drugačijim očima i lakše ćete uočiti šta treba izbaciti, a šta proširiti.

Zaštita autorskih prava - nevidljivi štit

Pre nego što rukopis pošaljete bilo kome, zaštitite svoja autorska prava. U praksi, to se najčešće radi tako što kompletan tekst pošaljete samom sebi preporučenom poštom, sa pečatom i datumom, a kovertu ne otvarate dok ne zatreba. Ovo je dokaz da ste u određenom trenutku posedovali rukopis. Druga opcija je da delo overite kod notara, ili da ga deponujete u Zavodu za intelektualnu svojinu uz zahtev za registraciju autorskog dela (što iziskuje dodatne troškove).

Briga nije neosnovana. Na forumima se često mogu pročitati upozorenja da nepoznat autor može ostati bez čitave ideje, jer se rukopisi nekada šalju nelektorisani, a neko drugi kasnije objavi sličnu priču pod svojim imenom. Zato, uvek budite obazrivi, a naročito ako sarađujete sa manjim izdavačima za koje ne znate mnogo.

Prevod na strani jezik - da li je to izlaz?

Nekoliko domaćih autora uspelo je da probije led tako što su svoja dela preveli na engleski i ponudili ih agentima ili izdavačima u inostranstvu. Troškovi kvalitetnog prevoda su visoki (i po nekoliko hiljada evra), a zahteva se i prilagođavanje stila tržištu na koje se plasirate. Ipak, strana tržišta, posebno ona sa velikim brojem čitalaca, nude šansu za pristojnu zaradu koja u Srbiji trenutno nije realna za većinu pisaca. Ovo nije korak za početnike, ali vredi ga imati na umu za budućnost, naročito ako vaša knjiga dodiruje univerzalne teme.

Korisni saveti za one koji tek kreću

• Pišite redovno, čak i po malo. Rutina pobeđuje blokadu.
• Pre objavljivanja, pronađite dva-tri iskrena čitaoca koji nisu članovi porodice i tražite njihove utiske.
• Proučite izdavački plan i profil izdavača pre nego što pošaljete rukopis - besmisleno je slati ljubavni roman kući koja objavljuje isključivo stručnu literaturu.
• Ako šaljete upit mejlom, neka bude jasan, pismen i sa kratkim opisom dela. Urednici nemaju vremena za dugačke autobiografije.
• Ne odustajte na prvom „ne“. Odbijanje je sastavni deo spisateljskog života.

Zaključak: Pisanje kao način života, a objavljivanje kao realan cilj

Put od ideje do knjige na rafu dugačak je i prepun prepreka. Pronalaženje izdavača koji će besplatno objaviti delo nepoznatog pisca zaista liči na dobitak na lotou. Zato sve veći broj autora odlučuje da preuzme stvar u svoje ruke: da se registruje kao preduzetnik, osnuje izdavačku agenciju, plati štampu i sam distribuira knjigu, često preko preporuke i sajtova za autorska izdanja. Ovaj put zahteva hrabrost, novac i upornost, ali makar omogućava potpunu kontrolu nad sudbinom sopstvenog dela.

Na kraju, ne zaboravite zašto ste uopšte počeli da pišete. Da biste ispričali priču koja traži da bude ispričana. Bez obzira na sve birokratske komplikacije, troškove i razočaranja, vredi istrajati. Jer svaka knjiga koja izađe iz srca u jednom trenutku nađe put do onih koji je razumeju. A to je neprocenjivo.